Srpski književni glasnik

И.

0.

Ћ

ПЕРА ТОДОРОВИЋ 95

није дуго учествовао у биткама, па на један пут чује звуке убојне трубе која позива на јуриш...“ „Самоуправа“ је кренута јануара, а већ фебруара Тодоровић почиње личне нападе противу напредњака. С ретком оскудицом такта, он удара не на напредњачке министре, него на напредњачке посланике из народа, удара на једног Милоша Глишића и на једног Милана Жуњића, који су, под Ристићем, били радикали, и за које се још могло надати да се једног дана врате радикалима, Напредњачко поштење у Бонтуовом питању први су либерали осумњичили; та либерална сумњичења, од радикала је први Тодоровић прихватио у једном подлиску „Самоуправе“, који је потписао Карио ДАмурели и који је правио сензацију. Прва забрана „Самоуправе“ и прва њена штампарска парница дошла је због тог истог подлиска; власт је тражила да затвори писца, — и да се један његов пријатељ није издао за Кариа Амурели, Тодоровић би био затворен већ трећег месеца по свом повратку из прогонства... Све што је живи човек могао учинити да заоштри односе између радикала и напредњака, то. је Тодоровић учинио својим писањем у „Самоуправи“. По нашем мишљењу, расцеп између радикала и напредњака био је неизбежан, чим напредњаци нису хтели да поделе с радикалима власт. Тражити од радикала, као што су напредњаци чинили, да буду с Владом солидарни, а не дати им у тој Влади никаква удела, то је значило нудити им један ортаклук без удела у чистој добити, а с пуном одговорношћу за могућну штету. Али маколико неизбежан, расцеп између радикала и напредњака није морао доћи тако брзо као што је дошао; за тај убрзани ток у процесу цепања одговара, на првом месту, Пера Тодоровић, са својим темпераментом „старог кавалериског коња“.

Борба Пере Тодоровића у „Самоуправи“ противу напредњака уноси једну нову ноту у наше новинарство. Дотле, у нашем новинарству царевао је доктринарски чланак, озбиљног, готово поучног тона, без личних елемената, с мање више апстрактном аргумента-