Srpski književni glasnik

26 СРпСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

цијом, пун страних речи и књишких израза, развучен на неколико стубаца. Пера је Тодоровић тај који уводи нов тон, нов речник, нову аргументацију. Први пут код њега, новинарски тон постаје неозбиљан, фамилиаран, по мало и простачки, — и уз то — јер једно с другим стоји донекле у вези — жив, распуштен, занимљив. Тодоровић зове своје противнике по имену, и то још у диминутиву: Милутина Гарашанина „Мића“, Чедомиља Мијатовића „Чеда“ и „Чедица“, Алексу Поповића ни Алекса ни Поповић већ „Аља Протов“. Он стално издева имена; кад не може сам да нађе надимак, онда узима онај који су већ нашли опозициони шаљиви листови. „Чуварима јавне безбедности“, које је напредњачка влада завела ради гоњења хајдука, он је пришио име „Сејмени“, и то је име одмах упропастило ову установу. Врх свега још, он не зазире од скарадних алузија и скарадних досетака; управо, без скарадног зачина он не уме да се шали, али о тој врсти комике у којој се он одликовао, немогуће је наводити примере. — Његов речник сасвим одговара његовом тону. Он је популаран и живописан. Тодоровић бира што изразитију реч без обзира на њено порекло, довлачи је са села, извлачи из кафане, узима са улице. У цигло једном његовом подлиску читамо, да је напредњачки „партијски нимбус“ „обшисовао“ и „избледио као права џигерњача“; да је владин ауторитет „као сваки други калпузан“ још једино згодан „да се обеси каквом мачку о реп“; да су напредњачки полицајци „кабадахије“, „потуљене и подмукле муле“, „дебелоглаве халабуке“; да је извесни напредњачки посланик „сав изгужван и уковржљан као да је цела његова прошлост играла њиме шоркапе“; да наш Устав има „доста струга за неодговорне министре“, али да је опет опасно „протињати се кроз њих, јер народ може љушнути чатал и пригњавити свакога који се провлачи“ итд. — Његова је аргументација управљена увек противу личности, више увредљива него разложна. У правом смислу речи, он не дискутује напредњачку политику; чланци у којима се противу