Srpski književni glasnik

ПЕРА ТОДОРОВИЋ. 27 ње износе разлози, пишу други сарадници „Самоуправе“; његова се улога састоји у томе да напредњачке политичаре нападне лично, да их наружи и исмеје. Он њима „игра шоркапе“, као што би он то својим елегантним језиком рекао.

Колико је овај Тодоровићев манир био, у своје време, нешто необично, смело, саблажњиво, види се по томе што је прве пробе свог манира Тодоровић дао у подлисцима „Самоуправе“, а не у њеним уводним чланцима. Да би му се више могло гледати кроз прсте, он је узимао слободну фељтонистичку форму, писао подлиске који су били мале политичке хумореске, и у којима се већ због тога није морало строго пазити шта ће се и како рећи. Тек постепено, што се публика већма навикавала на његове подлиске, Тодоровић је њихов специални стил преносио и у уводне чланке, пишући чланке који су били разуздани као и његови подлисци; који су, као и његови подлисци, били више занимљиви него убедљиви, и који су чинили утисак не фактима и разлозима него дрскошћу личних напада и сировом снагом израза. Да ли је и колико у свему томе било правог књижевног дара“ Тодоровић је, без сумње, добро знао сељачки говор, као и овај специални говор који свакодневно постаје на сокаку и кафани; он је осећао колико се благо сваковрсних погрда крије у том језику који се развија сасвим слободно, без обзира на друштвене обзире, — и он је одатле сигурном руком извлачио речи које су тукле јаче ма од каквог разлога. За тим, он је показивао извесно обиље у сликама и упоређењима; могао стално писати метафоричним стилом. Његове су слике и упоређења, понајчешће, јефтине, често отрцане, али међу њима има и таквих које су одиста неочекиване, комично прикладне, до неучтивости изразите, — и те онда искупљују оне друге. Најзад, он је умео те своје слике и упоређења да развија, да из њих испреда читаве алегорије. Његови најбољи подлисци нису ништа друго него мале алегоричне приповетке, испричане овда онда као пишчеви снови