Srpski književni glasnik

МАЋЕДОНСКО ПИТАЊЕ. 935 рачуна, кад је реч о питању о реформама, а нарочито о начину како да се оно постави на дневни ред, не само о општим политичким приликама на Балканском Полуострву и у Европи, него и о положају у Старој Србији и њезином одношају према Маћедонији. И баш с тога што су све ово морали узимати у озбиљну оцену да би избегли понављање погрешака, учињених у тим годинама, Срби су се дуго уздржавали, да не траже, на основу члана 23 Берлинског Уговора, реформе ни за Стару Србију, у којој је положај хришћанских поданика Султанових несравњено тежи него ли у Маћедонији, и у којој екзистенцију српскога живља не одричу ни најзатуцаније шовинисте бугарске. У Сшарој Србији јесше гордијев чвор за решење целокупнога пишења балканскога. То је врло добро знала аустро-угарска дипломација, кад је инсистирала, прво, да се у једном делу њезином, скопаљском санџаку, преуређење жандармерије стави под надзор аустро-угарских официра, а, друго, да се на други део, с оне стране Шара и Карадага, тобож због евентуалнога отпора арбанашкога, не распростру мирцштегском програмом пројектоване реформе. Успе ли АустроУгарска извести планове, којима је ово инсистирање само у неколико обелоданило праве циљеве, ни Маћедонија неће моћи избећи судбину коју јој немају рашта желети истински родољуби ни бугарски ни српски. Бугари су се претварали да не разумеју шта значи ово, заваравајући се неоснованом претпоставком да за њих опасност с ше стране није ни непосредна ни тако велика као за Србе. А ови пак, опарени добро догађајима у 1875—78 годинама, чували су се да не замесе, као тада, кашу превременом акцијом, која би имала своју основу у Берлинском Уговору. Поред члана 23, на којем би се могло засновати захтев за реформе и за европску интервенцију, у томе истом уговору има и члан 26, којим је Аустро-Угарска за извесне случајеве резервисало „право“ на окупацију „до иза Митровице“. Кретати дипломатску акцију којој би правна основа. била: у одредбама Берлинског Уговора, а не обезбедити