Srpski književni glasnik

934 СРпсСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

споразум, резултат ове мисије, колико је с једне стране диверзија, толико је с друге стране, концесија.

И онај факат и ова карактеристика — а обоје потичу с бугарске и маћедонске стране, — показују, колико је неоправдан прекор, који се с бугарске стране, стално упућује Србима, као да су тобож противни реформама. Да су Бугари најзад Србе позивали на заједничку акцију у овом правцу, па да су одбијени, сами што предузимали и радили — овај би прекор, у том само случају, могао бити у неколико и оправдан. Али Бугари нису чинили ни једно ни друго; увек су избегавали заједничку акцију са Србима у Маћедонском Питању, а да су били вољни питање о реформама жртвовати ради проширења црквено-школских права егзархијских, то је обелодањено горњим факатом. Експлоатисати маћедонски револуционарни покрет ради циљеве националистичке пропаганде не значи то исто, што и радити да се побољша судбина Султанових поданика помоћу стварних рефорама. На против, таквим су држањем довело до садашње ситуације, — штетне по све балканске пароде, колико с тога што су искључени од учешћа у реформној акцији, толико, и више још, с тога што је пуна опасности по принцип „Балкан балканским народима“, који им свима мора бити подједнако драг.

У питању о реформама у Маћедонији Срби су, баш због оваквога држања бугарскога према маћедонском покрету — а оно за њих одавно није било тајна збиља морали бити обазриви. Али су Бугари имали најмање права гледати у тој обазривости знак, да су Срби, у опште противници рефорама, и тумачити је као прећутно признање, да у Маћедонији и нема Срба. Није само бугарска искључивост, а нарочито држање према маћедонском покрету, упућивала Србе ла буду обазриви у питању о реформама. Искуство, скупо плаћено у годинама 1875——78, (устанак у Босни и Херцеговини, српскотурска војна, па руско-турски рат и Берлински Уговор) увек им је служило као озбиљна опомена да воде најстрожа

/ ATA:

Me

O OI II II TE ~