Srpski književni glasnik

Злочин СилвестРА БОнАРА. 11

у град књига, и узвикну да је њена соба једна мала дивота. Она се сва зарумени угледавши Г. Желиса. Али нико не може избећи своју судбину.

Ја приметих да су, овај пут, они обоје били бојажљиви и да се нису разговарали.

Лакше, лакше! Силвестре Бонаре, посматрајући своју пупилу ви заборављате да сте тутор. Ви сте тутор од јутрос и тај нови посао прописује вам већ тугаљиве дужности. Ви треба, Бонаре, да вешто уклоните овог младића, ви треба... Ех, зар знам шта треба да радим...

Г. Желис узима забелешке са мога јединственог примерка /а Отетета аеПе сате доппе. Ја сам насумце извукао једну књигу из најближе преграде; отварам је и с поштовањем се обрећем усред једне драме Софоклове. Старећи, ја се заносим за обе старине, и одсада су ми песници из Грчке и Италије, у граду књига, на домашају руке. Ја читам онај љупки и сјајни хор који разлива своју лепу мелопеју усред једне плаховите радље, хор стараца Тебанаца „...Еоос «угхоте... Непобедна Љубави, о ти која насрћеш на богате домове, која почиваш на нежним образима девојчиним, која преброђујеш мора и походиш торове, нико те од бесмртника не може избећи, нити ико од кратковечних људи; и ко те има безуман је“. И кад сам наново био прочитао ову прекрасну песму, лик Антигонин указа ми се у својој непроменљивој чистоти. Какве слике, богови и богиње што лебдијасте на најчистијем међу небесима! Слепи старац, краљ просјак који је дуго блудео, вођен Антигоном, стекао је сада светачку гробницу, а његова кћи, лепа као најлепше слике које је људска душа икад смислила, опире се тиранину и укопава с нежном поштом свога брата. Она воли сина тиранинова, и тај син воли њу. И док она иде на муке на коју је њена сестринска љубав одвела, старци певају:

„Непобедна љубави, б ти која насрћеш на богате домове, ти која почиваш на нежним образима девојчиним...“