Srpski književni glasnik

908 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

помагало, него стрпљиво чекати — била је влажна и бурна ноћ, те услед тога и услед задоцњења, оопштп би приморан да заустави, на пет миља од своје станице, код неке мале крчме пристојна изгледа.

Ја одмах заузех своју спаваћу собу — наредих да ми је добро наложе — поручих вечеру; и захвалих небу што није горе, кад у том стигоше нека кола с једном госпом и њеном слушкињом.

Почем друге спаваће собе није било у кући, газдарица, без многог околишења, уведе њих у моју, говорећи им, кад уђоше унутра, да у њој нема никог до једног господина Енглеза; — да су у њој две добре постеље и једна преграда са трећом. Глас којим је говорила о тој трећој постељи, није казивао много за њу; — како му драго, она рече да су ту три постеље и три госта, и, усуђује се приметити, господин ће учинити све да олакша ствар. — Не дадох ни тренутак госпи да се пусти у размишљања о том — него јој одмах изјавих да ћу учинити све што ми је у власти.

Како ово није довело до потпуног напуштања моје спаваће собе, осећао сам се непрестано као газда, који има право да узме на се улогу домаћина; — еле замолих госпу да седне, приморах је на топлије седиште, наредих још дрва, рекох крчмарици да прошири намеравану вечеру, и да нас обрадује најбољим вином.

Госпа се није била грејала ни пет минута на ватри, па се већ поче освртати и погледати на постеље, и што их је чешће погледала, све је збуњеније обртала очи; осећао сам и за њу — и за себе: за мало часака, које њеним освртањем, које самим случајем, нађох се и сам толико збуњен колико је и сама госпа могла бити.

Што су постеље, у којима смо требали спавати налазиле у једној истој соби, било је само по себи већ довољно да изазове све то; — али положај њихов (јер су оне стојале упоредо, и тако на близу једна другој, да је између њих било размака само за једну малу плетену столицу) чинио нам је ствар још несноснијом; —