Srpski književni glasnik

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД.

Стоуапсе геПотецзе е! стоуапсе 1п,е ес шеПе, раг Оз5зтр-Гоигте. Раг5, Е. АЈсап, Едпепг 1908. р. 175. 80.

Писац овога дела је мало, или управо ни мало познат српској публипи. Колико нам је познато свега је Г. Ј. Скерлић приказао у подлиску „Одјека“ за 1905 његову „Психологију руских романописаца деветнаестог века“. Осип - Лурие је професор бриселског универзитета, и за релативно кратко време свога рада, привукао је на се општу пажњу. Поред исцрпних и критичких студија целог Толстоја („Репзеез де Тој5[о1“, „МопџуеПе5з Репзеез де То15ћо!“, „Га РћПозорће де Тој5ћо!“, „Тобојзте“), многобројних чисто филозофских студија („[е Вопћешг ег ПптеШсепсе“, „Га РћПозорће гизз5е сотетрогаше“ итд.), једне ваљане расправе о социјалној философији Ибзеновог позоришта („Га РћПозорће зостаје дап5 је еате 4' Грзеп“), дошло је и ово његово најновије дело, које је изишло у издању Алканове „Библиотеке савремене философије“. —

По својим идејама, Осип - Лурие припада крајњој левици философској. Он је рацоналист и слободан мислилац, поборник разума и науке против догме и традиције.

__У првом одељку писац обележава јаким потезима разлику између надириродног веровања и иншелектуалног веровања. Он не иде у крајност: не веровати ни

_у шта. Треба веровати. Без вере човек би био одломак