Srpski književni glasnik

Џорџ МЕРЕДИТ. 905

заслужује да га пажљиво прочитају сви који га воле и __ они који се у опште бави књижевношћу. Штша каже живош џи друге песме (1901) завршују књижевну. каријеру Мередитову. Видело се већ да није брзо писао, те количина његовог рада није врло велика, али је каквоћа ванредна. Његово уздизање у општем поштовању сувременика било је лагано и тешко, али готово с прва задобио је он оданост оних који је похвалу вредело имати, и то му је била каква таква утеха. Кад се председничко место Тенисоновом смрћу у Списатељском Друштву упразни, нико се од чланова њених није устезао да кандидује јединог наследника достојног да заузме столицу великог песника. Тај наследник био је Мередит.

ж

:

Као и Браунинг Мередит је очаравао свет и једно време био је он стално призивани гост на ручкове. Са својом интелектуалном и говорничком снагом он је био велика добит сваком столу који је почаствовао својим присуством. „До самог краја“, вели Ватс-Дантон, он је био и најсјајнији и најчудеснији говорник у Енглеској, разноврснији у својој слободи од Свинберна и готово толико исто блистав. Кад га човек слуша, било му је као да пије шампањ. Он се као и Свинберн необично наслађивао животом, али би тешко било рећи ко је био срећнији од њих двојице“. Он је имао неисцрпну животну снагу и вољу за живот, и његов смех нико није могао заборавити, ако га је једном чуо. То је било нешто као вихор, бујица, лавина која све носи собом. Чар његове личности била је ванредна и за њега се говорило, да је један од _ оних који се немају бојати поређења са оним што су најбоље написали. Од ове похвале не може се даље. И кад је почео телесно опадати, остајао му је једнако свежи интерес за живот. „Људи говоре о мени као да сам · остарио“, жалио се он, „а ја се ни најмање не осећам стар. На против, не верујем да се стари и не видим ни-