Srpski književni glasnik

ИЗ СТРАНИХ КЊИЖЕВНОСТИ.

„МОЈА КЊИГА,“

У мојој младости једна реч ми је каткад привлачила пажњу, реч коју је радник, сиромах, често понављао: „Моја књига“.

"Онда свет није било као данас преплављен новинама, романима, потопом хартије. Имало се једна књига (или две), на њу се много полагало, као што сељак полаже на свој календар. Та једина књига давала је. поверење. У празном тренутку, када би вас пријатељ могао повести у крчму, остајало се крај својих, и узимала се и „своја књига.“

Читало се много мање, са свежим духом, уносећи озбиљности у читање, и са расположењем које се имало тога дана. Драга књига је узимала разну боју, према томе да ли је на пољу било лепо или ружно, да ли је човек весео или тужан, срећан или не, више или мање сиромах. Није било попустљивијег пријатеља. Друг који дође да вас обиђе често вам не долази у згодан час; он долази весео када сте ви тужни. Штампани пријатељ, не. Ја не знам како то да се он увек сложи са читаоцем.

Та књига се читала двадесет пута. Она више није имала чар новине, као: толико данашњих књига, за које веле да су нове и које се само као такве намећу читаоцу. Та љубљена књига била је одиста растегљива састава, што је допуштало да јој читалац додаје што хоће. Она

|»

Ру Зи И

„

КРКИ 274

и,

2 с У