Srpski književni glasnik

936 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

декаденти, последњи изданци романтизма. Идеја вам је позната, није нова, нити припада Уајлду.

Салома леже на камену клупу, неосетљива за околни свет. Ирод изалази са двором, после гозбе, и тражи одмах њу, гледа само на њу, нуди јој вина и воћа. Та дуга сцена је силна са самог ћутања Саломиног, са пејзажа и оног задаха плотских страсти гомиле која се дигла са Иродове оргије. И док се у топлој, источној ноћи, чује глас заробљеног фанатика, блудни погледи развратног и грозничавог старца покривају младо, узнемирено тело кнегињице, она се подбочила на своје девичанске руке које носе златне змије на себи и клонула од нове, неодољиве и неутољене жеље. Над њом лебде крила смрти, чије кретање осећа Ирод, и око ње се претреса једна нова, непојмљива религија. Та сцена је средиште драме; у њој је сва њена болешљива драж, мистичност и чулност.

На обећање Иродово да ће јој све дати што зажели ако игра пред њим, Салома се диже из своје обамрлости. У њој је љубав постала инстинкат за крвљу; за време њеног ћутања у њој се будила кћи Иродијадина, Оријенталка, хистерична жена. Злочин је одушка великих узбуђења који је муче. Она пристаје да игра „игру седам велова“ и тражи као накнаду за њу од Ирода, не половину краљевства, ни педесет лепих, белих паунова који се шећу у врту између мирта и кипариса, нити жуте топазе као очи у тигра, црвене топазе као очи у голуба и зелене као очи у мачке, нити ониксе који личе на очну јабуку мртве жене, него само главу Јоханаанову. Узалуд износи тетрарх све лепоте своје ризнице, пуне драгог камења чудне лепоте и тајне моћи, она тражи само главу Јоханаанову. И џелатова црна рука је износи из цистерне. „Ах! ти ниси дао да ти пољубим уста, Јоханаане, сад ћу их ја пољубити, зубима ћу их гристи, као зрео плод.“ Салома остаје сама са сребрним судом и главом пустињаковом, док су остали, скамењени од ужаса, покрили главе огртачима. Место љубавних химни, она пушта на очи, косу и усне отровне речи освете, али чаша њеног