Srpski književni glasnik

938 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

пуни инстинкта грабљивих животиња, као варвари Леконта де Лила, и међу њима, последњи изданак престарелог паганског света, његова душа, кћи Иродијадина, са девичанским телом, мученим неутољеном жељом, са бледим и окићеним златним змијама, — све то, као и стил, оставља необичан утисак нежнога и болешљивог орнамента на суровој и бруталној позадини. ЈЂубав и смрт, игра девојке по крви, мистична атмосфера пуна даха од крила Анђела божјег с мачем у руци, и свугда около скупоцена материја, пауново перје, слонова кост и драго камење, нарочито, свугда драгог камења, као на „Саломи“ француског сликара декадента Гистава Мороа. Све је то изнесено са извесном бесвесном наивношћу и хладноћом. Религија „Саломе“ је једина вечита и неумољива богиња, Лепота. После представе ми осећамо језу какве приче Едгара Поа, имамо до бола затегнуте живце, и сећамо је се као каквог тешког и порочног сна учињеног једне млаке, летње ноћи.

Испричавши комад ми смо испричали и игру Г-ђице Крњићеве. Она је заиста била она још невина, млада Салома која заводним гласом очарава младог Сирјанина; она је умела да стави у ономе „Ја сам Салома, кћи Иродијадина и Јудејска књегињица“, (или као што она мења у звучно „краљевна“) сву потребну радост коју осећа жена да се пода, да обожава човека; она је, затим, умела да отпева са пуно заносне мелодије, са толико знања и осећаја оне химне очима, коси и уснама, када је свака реч у своме тону и свака врста у својој јачини била пропраћена својим гестом. Требало је видети њу како са врхова својих руку, кретаних са грацијом и знањем просипа око себе сјајне речи као прегршти племенитог и звучног метала. Њене речи су певање, праскање, заслепљивање и изненађивање. Са колико уметничке грације она изводи све преливе онога „ја те љубим, Јоханаане“, и колико је већ смисла за тајанствену евокацију звукова показала кад је, уместо „Јоване“ као што јеу