Srpski književni glasnik

ОтргнутИ листови из ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ. 9

шешир, па изиђем, не знајући куда ћу. Али сам се уплашила мрака, који је све већи бивао и људи, који су по мраку тумарали, и вратим се још с првог угла. О, што не дође газдарица! Спопао ме неки страшан страх... Код капије стоји она девојчица поред бакалиновог шегртаи једе алву са жуте хартије. Дохвати мало својим олизаним прстићима и пружи шегрту, и при томе прича: „Дао ми, знаш, господин Бора динар. Он је добар. Њега волим, а господин Мику не волим; он ми даје само два, јеспара, а господин Стеву мрзим ; он ми не да никад ништа. И Дара воли господин Бору. Да знаш шта га пара он њој даје. Он је здраво богат. МИ кирију нам он плаћа,а Дари купује аљине.“ — „А заштог“ — пита радознало мали шегра. — „Ех, не знаш, ваљда, па воли је.. Јао, једва чекам да порастем, па и мени тако много пара да дају, да имам увек за бонбоне и лепе хаљине“ — тако рече то јадно дете и погледа чежњиво и тужно у небо. Дотрчала сам горе и плакала, плакала. Јаднице мала, ти жељно чекаш да дорастеш до понижења! Да, да, тебе ће обасути новцем богата господа, јер ћеш бити лепотица... О, Боже !..

Тога вечера пала је бујна, топла, готово летња киша. Доцкан у ваче вратили су се моји домаћини и мајстор Јоца и мајсторица добро расположени и покисли —- много у буквалном, а мало у преносном значењу те речи. Пре него што сам допустила да заспи моја газдарица, ја сам је питала за Дару, нашу сусетку што лепо пева или „ову несрећу“, како је она зове, Газдарица ми је причала да је она пре била сирото девојче јадне бедне кројачице и да јој је пре четири године мати умрла, а она се већ после годину дана проневаљалила. — „Вуцара се ноћу с које ким, а у зору дође овде, па „чмава. Кад зна да нема никога код куће, онда довлачи и своје швалере. Бештија једна! Жалили смо се газди, па неће да је отера; каже да она ником не смета и не прави неред, а плаћа му четири динара више кирије, него ми. Па куд ћеш сад» Мора да се трпи.“ — Али она, газдарице, дивно