Srpski književni glasnik

Кнез МилошЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА 913

Марковић, Павле Цукић, и Драгић Горуновић дижу буну; те исте године прелази и Карађорђе у Србију; 1821 пада Абдулина и Добрњчева буна, а 1822 афера Николајевићева и Тодоровићева; 1824 открива се једна завера; 1325 избија Ђакова буна. Од првих десет година своје владе, Милош је само четири провео на миру.

Али ова политичка опозиција није Сила једино зло с којим је Милсш имао да се бори. Поред ње треба поменути и хајдучију, која се јавила одмах после МилошМарашлијине погодбе, и која је трајала годинама као нека хронична болест. Према Гавриловићевом излагању, то није била ова хајдучија коју ми знамо: хајдучија једне мале дружине, — него хајдучија у маси, хајдучија као народна зараза. У хајдуке не иду само бескућници и пропалице, него, такође, „људи имућни, временити, који по неколико деце имају и синове на женидбу“. У хајдуке иду чак и попови. Има читавих села која се одмећу од власти, а извесне нахије толико су заражене хајдучијом да се у њима јатаци броје на стотине. Хајдучија је претила да се рашири и залеже по целој земљи.

Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским вла. стима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.

Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу ње-

58

ла

Зе Праја зе Ласље ЕЛ