Srpski književni glasnik

914 Српски Књижевни Гласник.

говог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова _ присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, — како би рекао Вук, — чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човска, с којим се да радити...

Какав је у борби са противницима, Милош никада није боље показао него 1817, када се од једном сукобио с Карађорђем. Карађорђе, који је увек имао више смелости но плана, паде те године у Србију из небуха, пре него је проучио и припремио земљиште. Он се нада да привуче народ к себи силом свог вгликог имена; уверен да ће чете поврвети саме од себе, чим он побије свој стари барјак. О Милошу не води озбиљна рачуна. Уображава да га још може и придобити за своје планове, и позива га, прилично простосрдачно, к себи на договор. Милош је за њега још увек онај мали Милош кога је оставио 1813, понизан и преплашен, готов да му уступи предводништво народа, чим то стари Вожд затражи мало оштрије. Последњи Карађорђев покрет одаје ванредно