Srpski književni glasnik

916 Српски Књижевни Гласник.

вршују пред многобројном публиком, коју власт наро. чито позива чак из околних села: то је једно „позориште“ (реч је Милошева) са моралном тенденцијом Убица се веша над гробом убијенога ; јатак онде где је јатаковао... Лешине се остављају незакопане да их тице и зверови разнесу. ;

И после свега овога Г. Гавриловић закључује:

„Строгом полицијом и строгим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. „Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији... Европе строжија бити не може... Што год сеу Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена... У... серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..

И да се неби мислило да је ово Вујићево причање просто удворичко ласкање једног плаћеног „списатеља“, треба додати да је Г. Гавриловић, после публикације своје књиге, нашао у аустријској архиви потврде за Вујићево причање. Пограничне аустријске власти бележе у својим извештајима да је у Србији заведен потпун ред и безбедност.

Да би се разумело колико је била тешка ова Милошева борба са бунама које су дизали његови противници, и са овом хајдучијом која се јављала сама од себе, треба изближе испитати природу тих појава. Г. Гавриловић сматра да су то биле последице великих пореза и рђаве управе. Нема сумње да је народ био оптерећен порезом, имајући да издржава две управе, српску и турску,