Srpski književni glasnik

ан, У" «

о

Уз

ОР о пи Ду је У, ЈОЈ

А.

ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ.

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зарп.

Сам сам. Из кута бије сахат стари

И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим; руке под главом, па ћутим, И слушам како, грањем замрзнутим,

У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека,

Ко друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.·

Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кб врт један,

Гдје је, ко поток, текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост; из иконостаса Сух бршљан вири; лако се таласа. Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба. Около жуте, лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, ко какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.