Srpski književni glasnik

52 с

Српски Књижевни Гласник.

Под танким.велом плаветнога дима У пећи ватра пламти пуним жаром И сјајне пруге по ћилиму старом Весело баца и трепери њима.

У врх, на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук и дим се колута. Његова мисб надалеко лута

И поглед блуди сањив, благ и мио...

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Коб символ среће наша мајка бдије, За скори Божић кошуље нам шије И кад-кад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. „Петар !“

— Ускликне отац — „Он је зацијело ! Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ И ми сви, коб вјетар,

Трчи и врата пријевор извуци

И стари сусјед, висок као бријег, Тресући с руха напанули снијег, Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа,

И он се јавља па до оца сједа

И бришућ' чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба. На сваком лицу свето, сјајно нешто: Сучући брке стари сусјед вјешто Почб би причу из далеког доба.

И, докле прозор хладна дрма цича, Ми сваку ријеч гутамо нијеми; Срца нам дршћу у радосној треми Све, догод не би довршио чича.

Ми Ми # У %