Srpski književni glasnik

ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ.

Господ је тако хтео да ме створи У земљи где се монотоно живи: Промичу дани ни бољи ни гори И, сиви, клизе у недоглед сиви.

А сам сам себи другу душу дао И с њоме чежње и потребе нове, И док ме овде гњечи удес зао

У пределе ме друге душа зове.

И, шеталица, ја се вечно крећем " Између света чезнућа и ствари,

Један ме гони као крвник стари, А други ћутке посипа ме пвећем.

А судбина ће зато да ме смрви И осветничко време да ме згази, Јер сам ван њега, узавреле крви, И не корачам по утртој стази.

Пропашћу и ја и са мном сви они, Рођени с душом немирном у дане Ћифтинске страсти и намерне мане, Кад необичан осећај се гони!

Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали,