Srpski književni glasnik

НичЕ, и ПЕСМА ЖИВОТУ, И БОЛУ. 43

њему из душе извађена. Можда још и више, —: госпођа Андреас-Саломе, у првом, најбољем, делу своје књиге („Ниче у својој суштини“), врло речито, и често речима самога Ничеа, показује, како је бол, уз усамљеност, одлучујућа црта Ничеова живота, и да је управо у њему извор његова душевног развитка. Заратустра каже (П, 38): „Блаженство је духа у овоме: бити миром помазан и сузама посвећен на жртву за клање, — знасте ли ви то досадг — — — Ви знате само за искре духа: али ви не видите да је он и наковањ, и не видите како свирепо удара чекић по њему!“ Оваких су мисли пуни Ничеови списи, те је врло неусиљено изведен закључак, да је у њега „нагон за задавање бола самом себи био само један вид нагона за самоодржање: да се уклањао испред бола само тако што се силом подавао новом болу“ (Стр. 22). У њему је живот увек сам себе надвлађивао („зтсћ Шђегмипдеп“, „Заратустра“ П, 49), а у његовим дуготрајним физичким боловима имају се, на крају крајева, тражити узроци његовој тако изразитој и тако заоштреној индивидуалности. То тумачи госпођа Андреас-Саломе с исто толико духа с колико познавања Ничеа, из чијих цитата ретком, можда се може рећи женском, умешношћу склапа убедљиве потврде своме излагању. Тај одељак њене књиге уједно је најбољи коментар њеним песмама „Болу“ и „Животу“; или, ако се узме обрнуто: да је она не само ушла у мисли Ничеове него их умела и верно и лепо исказати, онда су ове песме врло интиман и дубок песнички израз главне нити Ничеове тако тесно за личност везане, индивидуалне, животне филозофије.

Милан ЋУРЧИН.