Srpski književni glasnik

58 Српски Књижевни Гласник.

кнегиња нуде јој сада издржање и извесну суму новаца, ако пристане на развод. Пошто се очајно борила. да очува своју срећу, она потписује молбу за развод, и иде да се убије. Али само се рани.

Њена несрећа је узбудила Бернјеа и кнегињу, али они остају себични као обични људи. Он нуди Лолети да се жртвује за њу, да се одрекне кнегиње, али љубав јој више не може повратити. Тај последњи чин, у болници, где се рањена Лулу већ опоравила, истинит је и леп. У њему је писац избегао велику опасност да учини једном од криваца покајником. Све се свршава како се морало свршати. Лулу није бранила свој нови, леп живот, него само љубав Бернјеову. Кад је била уверена да ње више нема, она се више не бори. Неколико тренутака слабости, — и то је све. После тешке болести, кад се осећала тако близу смрти, она се враћа на свет, али гледа све око себе из даљине која се налази између тешко болесних и околног света. Тада се јавља негдашњи изневерени пријатељ, Рушар, запостављени незнани сликар, који је некад наишао на улици на малу Лулу, узео је к себи, волео док ју Бернје није отео од њега. Та сцена, када Лулу у његовом присуству налази опет свој говор мале Парижанке са улице, када јој се учини све што је доживела од кад је отишла из Рушарове мансарде као рђав сан, најлепше је место у драми. „Шта су учинили са мном, јадни мој пријатељу, гле, шта су учинили са мном!“ И разуверени уметник одлази са превареном женом, уклањајући се испред оних који су чувени, богати и моћни, који руше у пролазу око себе.

Други комад, „Вихор“ (ја Кајаје) је познатији нашој публици, која је видела два дела Бернстенова: „Крадљивца“ и „Самсона“: иста брза радња, недопадљиви ју наци, вешто вођени невероватни заплет. Прича у драми нији нова и подсећа у многоме на роман Пола Хервијеа „Сликани сами собом.“ И овде и тамо љубавник је пропали племић, који се коцком одржава у свету своје драгане, који се због тога убија и повлачи у пропаст и њу.