Srpski književni glasnik

94 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

се могло учинити нечим што се није догодило, и људи су говорили: овај је права стока. То је било непријатно.

УУ Берлину, где су људи најпаметнији, и где се дешава

највише глупости, најдубље се осећала ова непријатност. Министарство је предузело озбиљне мере: само веће глупости смеле су бити штампане, мање су биле допуштене . само у разговору, ово допуштење пружало се само на професоре и високе државне чиновнике, а незнатнији људи смели су изговорити своје глупости само скривено. Али све ове предузете мере нису ништа помогле, потиснуте глупости су се јављале у толико јаче у изванредним приликама, чак су биле заштићаване потајно од оних горе, попеле су се јавно на више, невоља је била велика, док најзад није пронађено противно средство, којим се

могло удесити као да свака глупост није ни учињена, а

чак се могла изменити у мудрост. Ово средство сасвим је просто, и у томе је, да се објави како је она глупост учињена, или изговорена само из ироније. Тако, драго дете, све напредује на овом свету, глупост постаје иронија, промашено ласкање постаје сатира, природна неотесаност постаје вешто исмевање, истинска манитост постаје хумор, незнање постаје сјајна духовитост, а ти ћеш напослетку постати Аспазија нове Атине“.

Ја бих још више говорио, али лепа Наница, коју сам чврсто држао за ово време за крај њене кецеље, отрже се снажно, кад су са свију страна почели одвећ бурно да изискују: Пива, пива! Берлинац, пак, изгледао је као сама иронија кад је опазио са каквим усхићењем примају високе пенушаве чаше, и показујући на групу људи који су пили пиво и препирали се о изврсности нектара од меља, који им је дивно пријао, рече, смешећи се: „М ови хоће да буду Атињани“ >

Примедбе, које је овај човек наставио чинити, много су ме заболеле, јер моја особита љубав према новој Атини није мала, и зато сам се потрудио да објасним брзоплетом критичару какс смо тек од скора дошли на мисао

да отворимо себи нову Атину, и да смо тек млади по-