Srpski književni glasnik

ПР а И

Пут из МинХЕНА У ЂЕНОВУ. 97

су мученици пропатили због својег мишљења, сви су га, готово сами од себе, напустили, и кад су чак наши најватренији бербери скинули своје немачке капуте, тек од тада је започело доба цветања нашег обазривог спасиоца отаџбине; само он је задржао демагошки костим и изразе, који припадају томе; он још увек узноси Арминија Херуска и госпођу Туснелду, као да је њен плавокоси унук; затим је сачувао своју германско-патриотску мржњу против талијанског вавилонизма, против проналаска сапуна, против Тиршове незнабожачко грчке граматике, против Квинтилија Вара, против рукавица и против свију људи који имају пристојан нос; — и тако стоји он овде, лутајући споменик пропалог доба, и као по: следњи Мохиканац преостао је он једини од целе силовите хорде, он, последњи демагог. Дакле, видите да можемо употребити овог човека у новој Атини, где још нема демагога. У њему имамо врло доброг демагога, који је у исти мах тако питом да олиже сваку пљуваоницу, и да ждере из руке лешнике, сиреве, кобасице, укратко, да ждере све што му се да. А пошто је он сад једини у својој врсти, то имамо још и ту особиту корист, што ћемо га доцније, кад скапа, испунити и сасвим целог сачувати за потомство, као последњег демагога. Ипак вас молим, немојте то рећи професору Лихтенштајну из Берлина, јер би га овај потражио за зоолошки музеј, што би могло бити повод рату између Пруске и Баварске, јер га ми, ни у ком случају, не бисмо издали. Већ су га Енглези узели на око, и понудили су за њега две хиљаде седам стотина седамдесет седам гвинеја, већ су и Аустријанци хтели да га размене за једну жирафу, али се наше министарство изразило: последњи демагог нијг нам на продају ни по коју цену, он ће бити једном понос нашег природњачког кабинета, дика наше вароши“.

Изгледало је да Берлинац слуша по мало расејано. Његову пажњу привукли су на се лепши предмети, и најзад ми упаде у говор, речима: „Допустите ми најпо-

Т