Srpski književni glasnik

"ОР

Паф увече ај 546 <> а

Из НАЈНОВИЈЕ ПОЉСКЕ ПОЕЗИЈЕ. 107 која га, исисавши му сву снагу, баца на милост судбине, враћа га у стару домовину у још већој беди, него што је била она, што га је из ње отерала.

„Господин Балцер“ је поникао из још једног осећања, осећања лепе, али тешке дужности ауторкине, да добуни бесмртно дело Мицкјевича, да онај велики део живота, који творац „Господина Тадије“ још није могао обухватити својим делом, представи у најпотпунијој његовој тузи и горчини, у целом његовом богатству боја, мелодија и тежњи, да допуни слику Пољске и да исплати братски дуг онима највернијим у народу, оним „несаломљивим свештеницима“ на својој груди, из које црпу свету снагу, и понос, и велику љубав према свему што је пољско.

Лако је погодити, да су подстрек за ово ново дело Марије Конопњицке, биле тужне вести о великој емиграцији пољског народа из Краљевине, кнежевине Познањске и Галиције, а затим још тужније о десетковању тих путничких маса бедом, глађу и болешћу, непоштеним експлоататорима, трговцима „људском марвом“, суровом природом, црвенокошцима, фабричким чекићима, и — што је најтужније — сопственом тамом, незнањем и сујеверјем.

„Господин Балцер“ је дакле тужна прича о потуцању пољског народа по америчким земљама, то је песничка слика његовог крвавог мучења у јурењу за бољим животом тамо у прекоморској земљи, с којом се он не може сродити, чије форме и услове живота и природе није способан да схвати, јер је тако дубоко пустио жиле у своју стару груду, да је постао стабло из њених сокова — срж народа. И требало је да дође нека паклена сила, која би успела да покрене тај народ, који је постао нераздвојна честица своје земље, и

„Морао је бити превелики узрок,

Кад сељак, као причестивши се последњи пут, Чека срећу за морем

Као с оног света,...“

Овај шрагичан сукоб између фатаморгане маште, што у најдивнијим бојама оцртава изгнаницима њихову

радаре.