Srpski književni glasnik

|

===>

ит

И ЛИЦЕ

зала

хте"

ИЕ

ПИТИ У

===

—

110 Српски Књижевни Гласник.

рочито кад је требало у њ збити истина поетичан, али и тежак, богат говор простога сељака.

И мени се чини да видим у овом осмерцу извесну дубљу, фино скривену мисао: он је требао да буде нит водиља, жижа велике песничке мисли пољске, испеване тако дивно у осмерцима Словацкога. За њим је пошла песникиња — посвећујући ове јубиларне године! осмерцима „Краља Духа“ осмерце сељака који лута по свету. Она је пошла за творцем „Бењовског“, с којим има много заједничког, као да је хтела да покаже, да није имала намеру да да потпуну и заокругљену епопеју, не хомеровску потпуну слику живота — као Мицкјевичу „Господину Тадији“ — него једну прегршт силних, трагичних или светлих његових момената, сноп зрачних подвига сопствене душе -— много суза, мало смеха, неколико искрених молитава на широкој основици потуцања пољског сељака.

Она је дакле хтела да да у модерном само облику оно, што је дао на тако мајсторски начин, огрнувши се бретонским плаштом, Словацки у своме „Бењовском“, кад је на основу приче пољског шљахтића, скитнице испевао толико жарких осмераца сопственога бола и смеха, огорчења и одушевљења. Према самој природи ствари лакомислена, бретонска прича Словацкога морала је садржавати много више субјективног елемента, него данашња поема Конопњицке — сетимо се — друшшвене песникиње. М ова цела поема дише поезијом субјективних осећања песникиње, али осећања потпуно претопљених и готово преливених у целини у срце и душу Балцера и његова друштва које се потуца. У томе је опет сила и велика заслуга утицаја поезије Мицкјевича.

Из горњих речи излази да „Господин Балцер у Бразилији“ није епопеја у првобитном, класичном значењу овог термина; то је таква епопеја, какву само може савременост

! Ове године прослављена је стогодишњица од дана рођења Јулија Словацкога.