Srpski književni glasnik

114 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

баш из поменуте Апелове књиге „Мепћег ипа зејпе 2е4“, чије је друго издање изишло још 1865 године -— он је заједно са осталим стварима о „Вертеру“ сазнао и за Николајеву пародију.

Лазаревића, негдашњег преводиоца Чернишевског и чланака из области природних наука, кога је студија медицине морала учинити још хладнијим и трезвенијим, извесно је јаче заинтересовао тај најистакнутији напад на Гетеовог „Вертера“. Прво стога што је био наперен против једне сентименталне књиге и на тај начин годио његовим погледима и на књижевност и на живот; а затим и с тога што је био наперен против књиге која је у своје време — пре тога, разуме се — на њега извесно чинила необично дубок утисак. Јер да су „Јади младога Вертера“, који код млађих читалаца у опште остављају јак и трајан утисак, за младог Лазаревића морали значити читав догађај, о томе не може бити никакве сумње, Довољно је само опоменути се неких места из његових приповедака, па видети шта је све у њему морао будити и изазивати Гетеов „Вертер“. И после свих утицаја, и природних наука, и руских реалиста, и „позитивистичке, демократске и социјалистичке „нове науке““ у Београду, и медицинских студија у Берлину, он овако почиње последње писмо у „Швабици“ : „Данас је управо две године дана како је Ана умрла. Шта се није од то доба променило! Ја сам постао сасвим други. — Побратиме, пусти ме да се исплачем — последњи пут!“ То међутим није једина сентименталност ни у „Швабици“, нити у његовим приповеткама уопште. У основи Лазаревићеве природе има дакле несумњиво једна јасно изражена сентиментална црта, која би у другим приликама, на пример у онако плачевним какве су владале код Немаца у доба појаве Гетеовог „Вертера“, отела маха и била његова најбитнија одлика. Али се против те црте стекло све још од његове ране младости, она је на тај начин потчињена разуму, и отме се само по који пут, избијајући у његовим приповеткама овде онде, кад лични елеменат узме мало више маха. У владању својим осећањима

у 3 у 1