Srpski književni glasnik

О „ВЕРТЕРУ“ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА. 115

Лазаревић је чак дотерао тако далеко да се Недићу учинило да он уопште „не воли, много лиризам“ („Српски Књижевни Гласник“, ХШ, 43); у ствари он га, као и сентименталност, само не одобрава.

Под свима поменутим утицајима Лазаревић је дакле вероватно релативно рано почео гледати из коса и с ви: сине на Гетеовог „Вертера“, свој негдашњи идеал, и како се обично оно што се волело, кад се омрзне, јаче мрзи но оно што се никад није волело, он је, вероватно, према њему осећао нарочито нерасположење. Треба се само сетити онога места из његовог „Вертера“ где он као писац узима реч да исприча садржину Гетеовог „Вертера“. „У тој се књизи“, вели Лазаревић, „прича како је неки сањало, по имену Вертер, дошао у неки крај где је све тихо и мирно, идилски, и ту познао једну девојку која се звала Лота а била заручена с неким Албертом. Вертер се одмах заљуби у њу, и већ не зна од љубави куд удара. Алберт, који је за време познанства Вертерова с Лотом био негде на путу, врати се и венча се с Лотом. Вертер, да би разагнао своје јаде, прими се некакве службе и оде одатле; али на брзо се врати, и његова се љубав према Лоти још јаче разбукти. Једном кад јој муж није био кед куће, спопадне је љубити, али већ после тога није му остало ништа друго него да се убије. Он озбиља напише, као што се то обично ради, много писама, погори своје хартије, напуни пиштољ, потегне и убије се“.

Николајева пародија је дакле морала Лазаревићу доћи као поручена, и он је њу извесно читао са нарочитим задовољством. ИМ не само то. Он ју је, судећи по свему, морао читати и пажљиво и више пута, јер се иначе не би могла објаснити сличност, понекад чаки подударност његових напада на Гетеовог „Вертера“ са нападима код Николаја.

Николајева пародија — о којој према свему томе мора бити мало више говора — почиње од Албертовог повратка са онога пута, за време којега је Вертер читао Лоти Осијана, заборавио се напослетку, пао јој прво пред ноге,

5“