Srpski književni glasnik

116 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

а затим је почео љубити. Само се при том претпоставља да Лота и Алберт у то доба нису муж и жена, као код Гетеа, већ да су верени и да свадба треба да буде за који дан. Лота дакле, „као племенита немачка девојка“, призна на Албертово наваљивање шта се догодило из“ међу ње и Вертера. Алберт је прекорева, пребацује јој нарочито да извесно и она воли Вертера и да му је то на неки начин морала дати на знање, и међу њима настаје једно мучно објашњавање, које се завршује тиме што Алберт изјављује да неће да смета њеној и Вертеревој љубави и да је ослобођава задате речи. Лота се из почетка тобоже опире, али најзад признаје да искрено воли Вертера, прима Албертов предлог и њих се двоје растају као пријатељи. У току њиховог објашњавања био је међутим Вертеров момак да од Алберта узме пиштоље, које његов господар тражи под изговором да му требају на пут, и Алберт му их је, пошто их је сам нгпунио, пружио с нарочитом напоменом да Вертер треба да пази, јер су пуни. Вертер добије те пиштоље, прислони један од њих на чело, окине и падне на под. На пуцањ дојуре суседи, и видећи да је још у животу, метну га на кревет. Долази и Алберт. Он већ налази Вертера где лежи у постељи, умрљан крвљу по лицу и оделу. Али је Вертер не само у животу, већ и способан за разговор. Видећи Алберта. он му пружа руку и добацује му: „Ликуј сад, ево сам ти се склонио с пута“. Алберт му међутим објашњава да није дошао да ликује, већ да га жали, и да му, ако је могућно, и помогне. И да би га о томе уверио, он му после кратког разговора изјављује да му уступа Лоту. Али Вертер у томе само види пакост, налази да Алберт хоће да га мучи до краја и да је такав лек управо отров, пошто он мора умрети. Само га Алберт брзо умирује. Он му призна да је, знајући да има посла с настраним човеком, напунио пиштоље бешиком пуне крви, да је према томе крв којом је умрљан по лицу од пилета, које ће он, Вертер, још исте вечери појести с Лотом. Вертер онда скочи, загрли Алберта, кли-