Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 139

свештенство... угаси сваку успомену сгаре образованости. бугарске, продревши и у светогорске манастире, да уништи словенске књижевне споменике“, после једног оваквог става, Г. Кушар даје овај свој: „Колика су дела била уништена! Била су, само делимице, она, која су калуђери сакрили у манастирске подруме, али су гладне хијене продрле и у те подруме, тако да од хиљада и хиљада свезака, од неизмерног блага рукописа, од врло старих пергамена, драгоцених старина, ништа друго не остаде до шака пепела, па и њу ветар разнесе“.: У тежњи да каже рђаве ствари, у којој добро успева, Г. Кушар даје и овакав став: „Изгледа да је нека непозната снага или неко тајанствено и свирепо биће, са суперлативно извежбаном свирепошћу, уживала да дуго векова мучи Словене, одузевши им не само слободу, независност, богатство, него и културу, у намери да их сурва у мрак и у ништа. И тамо, где није могла довољно и моћно да се послужи опакошћу људи, потражила је помоћи у скривених природних сила“.> Увек у овој тежњи, Г. Кушар ће пећи од прилике исто и за књижевност Словенаца.

Али, има нешто што још горе карактерише Г. Ку. шара и представља га особито неповољно. То је, као што сам поменуо, намерно неверно представљање ствари. Велим намерно неверно, јер није могућно никако друкче назвати његов говор о раширености италијанске књижевности код Југословена. Ја остављам на страну оно што Г. Кушар вели о преводима италијанских писаца у Бугара, Словенаца и Хрвата, јер то не знам, али да изнесем његова невероватна причања о пргводима италијанских писаца код Срба. Тако Г. Кушар вели: „Са књижевним препорођајем оживе, нарочито код српскохрватских писаца и песника, велика љубав према изучавању италијанске књижевности и у исто време жеља да се у публику унесу — било коментаришући, било пре-

1 Ст. ХХЛ. 2 Стр. ХК.