Srpski književni glasnik

144 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

увод у вештину читања и дикцију, отпочео је драматург Г. Милан Предић, с практичним вежбањима на примерима из српских писаца (Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић). Одмах иза неколико његових часова, а затим напоредо, дошли су часови редитеља Г. Г. Гавриловића, И. Станојевића и Тодоровића. Пошто су уочене све незгоде поделе ученика на класе појединих наставника, одлучено је да сва три наставника раде са свима ученицима. Као градиво за рад узети су српски комади: „Скендер-бег“ и „Кир-Јања“ одј. Ст. Поповића, „Школски надзорник“, „Љубавно писмо“, и „Честитам“ од Трифковића, „Кнез од Семберије“ од Нушића, „Адембег“ и „Он“ од Светозара Ћоровића, које су наставници поделили међу приправнике, како се оне деле међу глумце на позорници. Узимање текстова из комада и подела њихова по начину како се деле улоге иначе, за овај почетак, била је погрешка, и после овог искуства не сме се понављати. Навика да у комадима гледају готове калупе улога и сцена, и да уопште текст драмски осе-. ћају и схватају друкчије но сваки други, била је једна сметња више да глумци-наставници отпочну рад на тексту из основа, с критичном анализом до појединости, слободно од утицаја свих манира и калупа, било својих било оних који су ученицима стално у ушима на позорници. Поред све добре воље и учитеља и ученика, овај рад није одговорио очекивањима. Пре свега, сам драматург, сав заузет великом редовном својом дужношћу, ограничио се био на мали број часова. Затим, тај рад — из узрока од којих смо неке већ видели — није био ни примењен ни настављен у часовима редитеља. То јединство било је међутим неизоставно. Схватајући у подељеним комадима своју улогу више као редитељи но као учитељи, или каткад још даље, више као глумци но као редитељи, видећи пред собом више комаде, сцене и улоге, но ученике, њихове способности и скалу од њих до глумачке вештине. они су више обраћали пажњу