Srpski književni glasnik

непосредном извођењу дела и улога, унапред познатих, готових творевина, но развијању вештине којом се до њих долази.

По примеру музичких дилетаната, који, механично, понављањем истих покрета прстију и утисака слуха, науче на памет неколико комада, млади глумци, с више или мање успеха према својим способностима, могу механично научити неколико улога или управо неколико калупа. Као што први не умеју чипаши с листа, други остају и даље без својих самосталних способности, не само да уметнички прочитају, схвате, осете и изведу једно дело, но чак да један једини монолог развију пуно, са свима ефектима, свим живописом појединости, свом хармонијом целине.

Вештина говора, почетак и врхунац глумачке уметности, остаје ту занемарена. Без ње је међутим у глуми, с највећим темпераментом, горе но у сликарству, с најсилнијим колоритом, без доброг цртања. Оно што публику буни више од свега у рђавој игри, што је наводи на познату мисао да је пријатније читати Шекспира у својој постељи но чути га из мутавих и непаметних уста, то је: рђава артикулација, гутање гласова, слогова и речи, погрешно наглашавање — језично и логично; суво, безизразно ређање речи у реченице и реченица у ставове, без рељефа, без живота, без мере, без ритма, без хармоније, једном речју мрцварење текста и у лепотама и у смислу. Одучити се од мана и научити се вештини у овом погледу, не може се за неколико месеца, ни у најметодичнијој школи. Да ће се постићи приближно што томе, са средствима и методом рада у нашој Глумачкој Школи, путем неколико на памет научених улога, мање се још могло очекивати.

У толико је било мање разлога, на крају тих неколико првих месеца, дати испитне представе онако како су оне овог пута дате.

Прво, на испитима Глумачке Школе (нарочито овим првим) не изводе се цели комади, но само избор осо10 Позоришни ПРЕГЛЕД. | 145

—риваиннан

еј