Srpski književni glasnik

ЕЈ. ЧЕ О:В. 17 беже испред живота, иду збуњени бригом и испуњавају живот речима без везе о будућности, осећајући даиму садашњости нема места...

Понекад се у тој густој маси зачује пуцањ, — то се Иванов и Трепљев сетили, шта треба да раде и умиру. Многи од њих дивно идеалишу о томе, како ће живот бити леп после двеста година, а никоме не пада на ум просто питање: али ко ће га учинити лепим, ако ми само идеалишемо 2

Поред све те досадне, сиве гомиле слабих људи прошао је велики, умни, према свему осетљиви човек, погледао је на те досадне становнике своје отаџбине и са жалосним осмехом, тоном тихога, али дубокога прекора са безнадежном тугом на лицу и у грудима, дивним, искреним гласом рекао:

— Бедно ви живите, господо! Стидно је тако живети!

Максим ГОРКИ.

(С руског превела ЗоРКА ВЕЛИМИРОВИЋЕВА).