Srpski književni glasnik

Научни ПРЕГЛЕД. 79

било могуће... из власшише лекшире“. — Визе и Перкопо у својој „Историји талијанске књижевности“ говоре да су „употребили пошребне изворне списе и научна истраживања... у колико се до њих могло доћи“. Јункер у својој „Историји француске књижевности“ каже: „што се тиче старе француске књижевности, ја сам морао сасвим изнова да радим на основу самих књижевних дела и изворних и спецџиалних списа“. За средње и ново француско доба, Јункер даље каже: „Ипак ни за ово време нисам смео пропустити да консултујем изворе и

пошребна специална дела“. — И тако даље, јер је небројен ред писаца који тако у предговорима говоре, и јер бих ја могао још пуно оваквих речи да наведем, — и из

Крумбахера, ако хоће Г. Станојевић. И људи тако го: воре кад пишу о енглеској, талијанској и француској књижевности, које су шолико урађене, а српски историчар да не сме да каже за српску! МИ говоре тако кад су прочитали само „главна дела“ и „пошребну“ литературу, и то све шшампано, а ја да не смем кад сам скоро сва дела прочитао о којима сам говорио, и многа од њих у рукопису! Г. Станојевић бесмислено помиње „Шилера, Гета и Хајнеа“, као да је о шаквим писцима реч!

1. У вези с горњим, Г. Станојевић замера и подсмева се још једном месту из мога предговора где сам рекао да у једној историји књижевности „што је новији период, то му треба и више пажње поклањати“ (стр. 81), Он налази да је и то ствар коју не треба нарочито казати, јер је сама по себи природна. „То... захтева здрава памет, — каже он — ..тако се радило увек и свуда,... тако су радили... чак и они бедни византиски хроничари, који су о свему пре имали појма но о модерној историографији“. Остављам на страну што је оно што сам рекао било сасвим потребно рећи у предговору, и што то сасвим логично стоји у тексту у којем је казано, али ћу само да запитам Г. Станојевића ово. Кад он каже да и сама „здрава памеш“ тражи да новијим периодима треба више пажње поклањати, и да су то чинили чаки