Srpski književni glasnik

78 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

од њега није могао надати. „Па како се друкче и може радити >“ пита он. „Замислите, каже он говорећи о мом читању дела, једног писца Историје немачке књижевности, који би у Предговору свога дела причао, како је он,... узео да чита и прегледа дела Шилера, Гета и Хајнеа, и како се није само тиме задовољио, него јетои учинио!“ Што каже за читање дела, то каже и за читање расправа: „Па дабогме да онај који пише историју књижевности мора не само да чита и прегледа расправе, него мора, то се по себи разуме, добро да проучи целу литературу предмета“. За збијање материјала, он каже: „тако се готово увек поступа, чак и при састављању обичних предавања у гимназији“. На две пуне страже он исписује овако неинтелигентне коментаре ових мојих поступака, карактерише их као „наивне“ и „нелогичне“, представља ме да себи уписујем у заслугу ствари које нису заслуга него најобичнији дужан поступак, додаје да „нема човека здраве памети... који би у то (тј. у потребу таквог поступка) смео и могао посумњати“, и, као круну свега, изводи закључак: „Г. ГЛоповић или као да сам није никада чуо ни видео како се ради у науци, или као да ми, којима се он у Предговору обраћа, немамо ни појма о томе, шта је шо наука и како се научно ради“ (стр. 50—51).

На ове инептне и вулгарне грдње ја нећу да одговарам. Нека у историји наше научне критике остане забележено да је Г. Станојевић овом мом поступку дао овај коментар, и нека тај коментар буде огледало и знања, и иншелигенције, и поштења Г. Станојевића. Ради читалаца пак, да не би помислили да сам ја говорио у Предговору о свом читању дела и расправа хвале ради, и ако и сами виде да сам на то имао Џуно право, ја ћу само додати да ми је не драво но и дужност била да то кажем, и да то сваки писац историје књижевности каже у предговору ако тако ради, а само онп не кажу који шо одиста не раде. Вилкер у својој „Историји енглеске књижевности“ каже да је дела о којима говори, и то само „главна дела песничка“, познао „у колико је

Па, Газтана