Srpski književni glasnik

32 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

роватној мери одсуство прибраног и логичног излагања и стила. Понављање, нерељефно истицање ствари, казивање споредних ствари са важношћу главних и обратно, непотребности, позно бележење онога што је требало рећи раније као објашњење, напрасно позивање на нешто што се претпоставља а што раније није казано, нејасност, неред, збрка, вашар, гомила речи без право казане мисли, — све то и много друго слично јесу сталне особине његове „Историје“ и других списа, у погледу стила. — Поред тога, Г. Станојевић не уме ни реченицу да састави. Ми смо досада неколико пута наводили његове реченице, и баш из ове критике, из којих се то могло видети, и за шта не треба нарочитог објашњења. „Ја ћу можда имати прилике да другом приликом покажем значај...“, видели смо да је он рекао. Или: „Велику је погрешку учинио Г. Поповић кад је тврдио да се стара књижевност после краја ХУ века продужује у врло слабој радњи. 70 је сасвим погрешно“, Или: „Г. Поповић ..мора још много радити на старој налаој књижевносши, ако хоће да она у другом издању... буде тачна и добра“. И тако даље. — Г. Станојевић, поред тога, не уме реч да напише. У шеснаест реди где се у његовој критици помиње реч „хагиографија“, односно „хагиографски“ (стр. 58), он је десет пута написао ту реч и скоро сваки час друкчије, ево овако и овим редом: хагијографија, хагиографски, хагиографски, хагиографија, хагијографија, хагијографски, хагиографија, хагиографија, хагијографија, хагиографија. — Г. Станојевић не уме чак ни слово да напише. Он је, на пример, на стр. 58 написао реч „Физиолог“ малим словом а на стр. 55 великим. — Додајте томе његово грешење у падежима („оставка на престолу“), мењање немачких речи по српским падежима („Вухаптвасће 2евећи а“), непотребно мешање латинске буквице с нашом („познати С. де Воог“), неумерена скраћивања речи, неумесно употребљавање бројева, и друге сличне особине, па ћете видети да Г. Станојевић има не стил него