Srpski književni glasnik

НОСТАЛГИЈА.

Вај, отишли сте кб последње ласте Поднебљу којгм све ми биће жуди, А у мом срцу бол ниче и расте,

Док мисао ми вашим трагом блуди.

Јер ја сам птица саломљених крила, Што с болом прати одлазак другова, Ваздухом дакле плови позна свила Кб бели прами развејаних снова.

И жарком жудњом за сунчане краје, Под хладним небом јесењега дана, Смрт чека спору и зле дане траје Суморна ласта опустела стана

Као у вале силна океана

У бурни живот џиновскога града Запливаћете снагом младих дана, Напоном воље и свемоћи рада.

Пребродићете поноре и спруде Обићи срећно Харибду и Скилу; Успех ће ваше крунисати труде

И слатки одмор вашу храбру силу.

Пред вољом вашом пашћа свака брана Док тежња ваша крмани пут циља И узор ваших младалачких дана

Увек вам биће ко кула светлиља.