Srpski književni glasnik

БРОСТА ТТГИТА. 19

И никад, можда, посред борбе слатке, Нећете дуже сетити се жене —

Што крају ове земне стазе кратке, Ступа у болу чежње нечувене.

Што носталгијом измучена дугом, Умире тужно у далеком куту,

С дубоком тежњом ка животу другом Успешна рада на голему путу

Слави. Животу на кој небо само С дарима својим и право јој даде, Но удес груби силом, коју знамо, Згази пружив јој у замену јаде. —

И вероватно баш онога часа,

Кад Слава пољуб спусти вам на чело, Последњи бол ће да ми заталаса Душу, и живот своје сврши дело.

Онда кад вечност палму вам подари, Достојаће се ње и моји труди,

Да руке — кад вас бесмртност озари Скрсти ми преко ископнелих груди.

Па кад вас од куд пут амо нанесе, Крај мирна кута вечне куће моје, Сагледаћете изнад хумке где се Лелуја тужно цвет ватрене боје.

То жудња давна, очајна и жарка

Из мртва срца мог тежећи свету,

— Кој мени беше само сан и варка Оживела је у пурпурном цвету.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ.