Srpski književni glasnik

|" "о

БОРБА ЗА ЖИВОТ И УЗАЈАМНОСТ КОД ЖИВОТИЊА. 685 жање живота, на одржање феле и на њено даље напредовање. Кад наступи глад све животиње једне феле трпе подједнако, а не да једна другој отимље храну и да се јача развија на рачун слабије. С тога је, с правом, закључио: да међусобна „борба за живот“ није „природни закон“, јер такво мишљење није основано на непосредном проматрању чињеница.

Код нас се Дарвинова наука почела популарисати готово у исто доба када и у другим напреднијим земљама. То сведоче неке расправе и чланци, оргинални или преведени, а наштампани у ондашњим часописима и листовима. Њих су радили већином присталице Уједињене Омладине Српске. Омладина је тражила „нову науку“, а нов је био и дарвинизам. Тај део нове науке тако је брзо код нас триумфовао, да је Хеклову Историју посшања, (18715 године) која је најконсеквентнија разрада дарвинизма, наградила Задужбина Илије Коларца, којом су управљали „конзервативци“, а Дарвинова књига /осшанак фела (1878) изишла је у државном издању Министарства Просвете и Црквених Послова. Дарвинизам су код нас прихватали, као по некој моралној дужности, људи напредних политичких начела, либерали, радикали и социјалисти. Нико му се није много опирао, мањ што је многима нешто зазорно било примити и крајњи закључак „да је човек постао од мајмуна“. Тако је, дакле, и начело „борбе за живот“, код нас примљено од свију дилетаната.

Међутим, једини наш тадашњи стручни природњак, покојни Јосиф Панчић, писао је своју Јестаственицу по страним ауторима, који су били противници Дарвинг, али се ни он дарвинизму није противио.

Једна, можда прва примедба нашим дилетантским дарвинистима изашла је у моме предговору за Годријеву прву књигу о Геолошкоме развићу живошиња. А у мојим предавањима Палеонтологије моји су ученици свагда могли констатовати моје резервисано држање