Srpski književni glasnik

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА. 689

часног суда или не имаду довољно поуздања у часне суце, пак им је драже, да буду у судбеној кроници записани покрај оних сусједа, које се изгрдише ради кокоши, што је прескочила ограду и дошла на туђе.

Али посљедњи процес, у којем један наш уважени писац треба да одговара суду, свакако је необично занимив, и мени се чини да заслужује већу пажњу.

У велике је, наиме, карактеристичан за наше књижевне прилике.

Нитко не зна зашто и почему, али у наших се људи увријежило посебно мишљење о вриједности јавнога рада и рада за опће добро. Састане се десетак људи, оснују друштво с лијепом, опће хуманитарном задаћом; упрегну једнога или два човјека, и будући да друштво имаде хуманитарну задаћу, то треба радити бадава. То је за опће добро! Друштву се хоће новина и књига, пак јер је хуманитарно, треба му слати књиге и новине бесплатно. Више пута умују овако и чисто сталешка друштва чим постану јавна и виша им област одобри пра: вила. Појединац се не би усудио затражити бадава, али друштво може. Друштво је младо, а имало је силу издатака за стан, за барјак, за кућну забаву, прославу, и тако даље! Чудна је ствар та јавност! И напосеб се она освећује књижевницима. Чим ријеч осване тискана, постала је опће добро и нема никакве цијене. Слику треба купити, у казалишту треба платити улазнину, али књига се може — добити! Како2 Може се затражити од аутора, да ју поклони, а ако већ не то, онда се може позајмити од онога кому ју је аутор већ поклонио! И тако тискана ријеч постаје опће добро без икакове цијене. И слике можемо још и сада бадава гледати у неким галеријама, као што год можемо и књиге посуђивати за малену или никакову цијену у јавним књижницама, али слику не можемо однијети кући, понијети на пут, као што можемо књигу. И зато треба слику купити.

Код нас, гдје људи „имаду времена читати“ само док иду у школу, гдје приватне библиотеке и посједо-

44