Srpski književni glasnik

690 Српски Књижевни ГлАСНИК.

вање као што и у опће читање књига, напосе оних, што их даје наша литература, није опћа народна потреба, код нас је схватање вриједности једне књиге по готово слабо.

Ми се још увијек морамо борити с аналфабетизмом, морамо бити срећни, да нас у опће читају... И није мала ствар! Ја сам већ неколико пута доживио, да се наш „интелигенат“ похвалио упознавши се с којим књижевником овим ријечима: „Ја сам читао (врло често „читала“!...) ваше саставке у новинама !...“ И говори тако, као да вам прича о некој услузи, коју вам је учинио. Ако вам рекне, да је читао и вашу књигу, онда сте дужни најмање испричати се ријечима „ох, није ништа!... није врло вриједно !...“ Питање куповања књига посвема је нузгредно. Издавачи књига, редовито сами аутори, морају трошкове око издања књиге, труд што су га уложили у само дјело, схватити као порез и дар домовини, јавности, и тако даље, и тако даље. Па зато су јавни радници! А јавни раденик, као што је познато, имаде двије дужности: радити што више и радити бесплатно! Књижевници су у толико изузети што морају још и платити тај јавни рад. То нам је наиме оставио у баштину Гутенберг — преврнуо се три пута у гробу! —, који је измислио слова. Сада већ сватко знаде, да се „овакова једна књига штампа у више тисућа комада (а за когар), па шта онда може доћи један комад 2...“ „Маленкост! није вриједно спомињати...“ ИМ још би се некако дало растумачити, да је само наша читаћа публика дошла до тих ружичастих назора о цијени наше књиге; наша читаћа публика, која имаде већ неколико година лијеп број дневника бесплатно на располагање, будући да дневник мора платити и уздржавати странка или организација. Али тај назор почео је отимати маха и код трговаца с књигом, код књижара. Навикли од читаће публике слабо цијенити нашу књигу, ријетко су јој настојали дигнути цијену тиме, да ју препоруче својим муштеријама, да упозоре на њу згодним начином. Ја ово

==