Srpski književni glasnik

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА. 695

дају у њихово друштво, када већ неће повољно писати о њиховом раду.

Ово је схватање родило малу забуну у нашој јавности, али би морало далеко више смести и забунити схватање једног књижевника, који мисли да орган друштва којему он припада не смије донијети неповољну оцјену о његовој књизи. На тај начин могли бисмо до скора сви редом постати неповредиви. Упиши се у пет друштава, и — да видимо тко ће те дирнути, тко ће се усудити неповољно о твојем раду писати!

Друштвеност ове врсте преузела је код нас мах. Чување особних интереса под плаштем друштвених интереса изродило се до те мјере, да се већ једва може вјеровати. Ево једног примјера. У нашем друштву умјетности имаде чланова којима је умјетност занат, крух, и опет такових који припадају различитим звањима. Ма да то није друштво умјетника него друштво умјетности препуштено је водство друштва умјетницима. Могуће, то још неби било највеће зло, да су ти умјетници људи невезаних руку. Али то су све сами средњешколски професори, чиновници. Прије неколико година приступили су ипак савезу југословенских умјетника и нитко им није тога замјерио. Напротив, сватко се радовао. Кад се прочуло за римску изложбу запиташе некоји слободни умјетници на уста једног народног заступника хоће ли хрватски умјетници на међународној изложби у Риму моћи изложити у засебном павиљону или барем у засебном одјељењу. Одговор је гласио — не! Слободни хрватски умјетници одлучише тада, да неће излагати у мађарском

_ни у аустријском павиљону. Било им је понуђено да

изложе у српском. Они су ту понуду прихватили. Срби су хрватска браћа, иста им је народна пјесма, исти им је језик.

Домаћи умјетници (тако се ови воле називати) нијесу тога могли схватити. Они су у с умјетничком обрађивању народне пјесме (у циклусу о „Видовданском храму“ о „Марку Краљевићу), у потпису ћириловским