Srpski književni glasnik

Српски Књижевни Гласник.

К

На путовима, који су водили у разним правцима из поменутих капија, почеле су се градити куће и куповати плацеви. Ове нове куће, пола источњачког, пола тада уобичајеног граничарско-варошког типа и укуса, низале су се једна за другом, формирајући нове улице, које су у главним потезима свој првобитни карактер задржале до данашњег дана.

Нова српска варош, која се није могла развијати ни у правцу северном због града и градског поља, ни у правцу источном због турске вароши, у којој су Турци имала своја велика имања, а следујући природном нагону, продрла је кроз Шанац, који је дотле опасивао и ограничавао Београд, тражећи себи одушке у западном правцу и у крају, који је дотле био ненасељен и пуст.

Никада дотле није било вароши на савској страни. И Мађари и Турци и Аустријанци знађаху само за дунавски крај. Пристанишке римске флоте није било на Сави, него на Дунаву. Византинци, кад говоре о Београду и вароши у њему, знају само за Дунавски Крај. У бојевима око Београда под Сибињаним Јанком највише је страдала варош на Дунаву. Кула Небојша, то најстарије знамење наше престонице још из доба Византинаца, била је у старо доба крајња тачка, до које је допирала варош, која је била на Дунаву. Деспот Стеван Лазаревић кад је утврђивао Београд и у њему за себе сазидао двор и нову цр«ву, није ни мислио за Савски Крај, него је изнова подигао варош на источној страни, на благом дунавском нагибу, тамо, где је она била од памтивека.

Први пут, дакле, одкад се зна за Београд, добила је савска обала значај, који дотле није имала. Први пут одкада се у историји зна за његова утврђења, поче се варош ширити изван шанца, те овај доби сасвим нову, дотле незапамћену физиономију. Ово су, несумњиво, два важна момента из прошлости наше престонице, јер управо од тада и почиње историја српске вароши у Београду.

(Наставиће се).

ТодоР СТЕФАНОВИЋ ВИловсКи.