Srpski književni glasnik

710 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

ношћу у развијању осећања народног достојанства и поноса и здраве свести о човечанским правима и дужностима, може обезбедити своју народну будућност. У том уверењу они теже да расветле не само врлине и снаге, него и махне и слабости народа, а уједно и да проникну смерове и пријатељских и непријатељских сила, па да према свему томе одреде правац развоју нових снага народних. У редовима такових књижевника и државника Алимпије Васиљевић је радио и борио се да Србија од једне васалне Кнежевине постане слободна и независна Краљевина, и од једне полицијске и апсолутистичке монархије, уставна и парламентарна држава. За успехе који су у томе постигнути, и он је стекао заслуге, које ће живети и после њега.

Племенитост карактера, којом је Алимпије Васиљевић светлио у јавном животу, велича и приватни живот његов. Супрот материјалистичке струје, којој је златник мерило, па у којој и брачна веза постаје предмет ниске спекулације, он је у положају професора оженио се из племените љубави једном, по сведочанству његових „Успо· мена“, „лепом, добром и паметном девојком, коју су сви у великој и уваженој породици њеној волели“. После петнаест година срећног брачног живота, жена му је, на жалост, преминула, оставив га са шесторо ситне деце (пет кћери и једним сином). Не имајући више с ким делити родитељске бриге, он је до последњег часа свога живота са прегоревањем себе испуњавао дужности и оца и мајке према својој деци. Свих пет његових кћери свршиле су са одличним успехом Вишу Женску Школу, и научиле од страних језика руски и француски. Најстарија кћи му, Кашарина, била је удата за Јована Докића, који је, као директор прве београдске гимназије, у најбољим годинама својим преминуо, оставив младу жену са једном кћери, која је већ у нежној младости изишла на глас са уметничког дара свог, и постала учитељица свирања и певања у Вишој Женској Школи. Две кћери Алимпија Васиљевића, Славка и Зорка, учитељице су у

3 : а 4 | |

, М . Па ес а