Srpski književni glasnik

54 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

и

дишта. Он је у исти мах с једне стране реалистички роман посматрања и социјалан роман проблема, а с друге стране сентиментална исповест са много елегичног лиризма. У основу, у главној замисли, Дошљаци су роман сатезом. Карактеристично да сва три последња романа српска развијају извесне тезе. ГЈауци су црна слика сељачке пропасти и смео напад на патриотску и религиозну хипокризију; Нечисша крв има золински физиолошки проблем наслеђа: „дедови су грожђе јели, а унуцима зуби трну“; Дошљаци су роман о разорном утицају велике вароши на здраву и морално спокојну унутрашњост. Г. Ускоковић је са својим романом хтео да развије ту тезу, то каже главни епиграф на челу романа, то се понавља на неколико места у току причања, и једном пригодном беседом, готово са „наровоученијем“, завршују се последње стране романа. Теза коју заступа Г. Ускоковић од прилике је она коју је заступао Морис Барес, у своме познатом роману Ле; ГОбгастез и у свим својим романима „националне енергије“, и романсјер социолог Марсел Мјелвак у роману Га Кети ди 501: човек је биљка која се не сме пресађивати из својега краја и из своје средине; земља из које је човек никао даје човеку не само физички живот но и духовни правац и морално здравље. То је она тајанствена „врлина тла“, о којој онако речито говори славни писац францускога национализма, то је идеја оне проблематичне „народне мудрости“ наше: „плети котац како ти и отац“.

Зато што се дао ишчупати из тла у којем је никао зато што је отишао у дошљаке, Милош Кремић је пре. трпео морални бродолом, и, сатрвен душевно и са смрћу једне несрећне девојке на савести, он се вратио у родни крај, да на материним недрима лечи ране које му је живот задао, да распири ватру на домаћем огњишту, да „подупре плот“ родитељске куће који се накривио. Он одлази из Београда са искуством старога Икара, да без правих крила не треба покушавати летети, и да је нај-