Srpski književni glasnik

Књижевни. БРЕГЛЕД.

| сл Сл

боље држати се низина матере земље. Млад, свеж, чист, пун илузија, он је дошао у Београд, и ту отпочео бруталну борбу за опстанак, за леб и за славу, у оном „чопору крупних и ситних паса који се отимају око исте кости“. Он је сишао на ту арену, и пошто се се гушао по прашини, победио је, победио као они стари гимнасти на античким свечаностима, који стижу на мету да под ловоровим венцом издану од умора. Најзад, он је дошао и до гласа и до положаја, али да у годинама када други тек отпочињу живот, дође до ове жалосне _ исповести: „ја немам више од двадесет и четири године, а чудим се што ми косе нису седе. Моје срце је постало једна велика крпа, искидана ветровима живота, испрљана сваковрсним додирима, избледела на великим кишама“. Дошљаци не би били роман са тезом када би се зауставили на једној личној констатацији: јунак романа, после своје катастрофе, има толико прибраности и снаге да заврши књижевном тирадом, да баци анатему на ве. лику варош, и да свој случај прошири на цело поколење. „Кад би историчар наших нарави хтео да разуме нај-

виши разлог наших огорчених борби, дивљих мржњи и опа-

дања части, ако би тај „историчар, велим, хтео да дохвати тајанствени кључ толиких срамних размена новца за савеснст

и да сазна тешку загонетку која се крије у пропадању толиких карактера у нашем јавном животу, требало би да сиђе једнога дана на београдску станицу око четири сата после подне, кад долази воз из унутрашњости. Он би решио ту загонетку, кад би се загледао у физиономије, забринуте и од-

лучне у исти мах... физиономије оних људи што излазе, из

воза, вукући свој куфер: ти људи долазе у Београд са оним што имају да нађу оно што хоће. То су дошљаци, то су ја, то су ти, то је цео данашњи Београд, изузев неколико цинцарских и јеврејских кућа, то је цело наше поколење“.

Теза врло занимљива и врло сувремена! Дошљаци _ крећу једно важно питање нашега доба, питање моралне равнотеже и духовнога правца наших нараштаја. Извесно је, данас се у животу више не види јасно, и немир је завладао свима душама. Ми смо изишли из вековних колосека којима су наши стари тромо и спокојно ишли,