Srpski književni glasnik

56 Српски Књижевни ГЛАСНИК,

али ми не знамо нове стазе и када случајно набасамо на њих газимо несигурним ногама. Ми смо први нараштаји који раде главом, у једној новој раси где се главом никада није радило, и један наш човек данас сам за себе, својим личним напорима, мора да прејури онај дуги пут који су код старих раса низови нараштаја прелазили. Ми смо принуђени да чинимо огроман интелектуалан и нервни напор, да брутално кидамо са средином из које смо никли; ми нагло ничемо и преко ноћ бујамо као трава на сибирским лединама, ми зрелимо брзо, и брзо венемо; ми у двадесетој години решавамо највећа морална и социјална питања, да у четрдесетој години постанемо млади старци; ми буктимо и сагоревамо, и нашом душом и нашим нервима искупљујемо душевну равнотежу нараштаја који ће после нас доћи. Наш душевни. живот је ненормалан, и наше друштво је у пуној моралној кризи. Без владе над собом, у сталној борби са увек моћним нагонима који су нам од предака остали, и са тамним аспирацијама које су нам књиге оставиле, ми болујемо прилагођивање једне нове расе модерном животу. Отуда, код нас и онај „сумрак духова“, и атонија воље, и рад у наступима и душевна апатија, она хистеричност која обележава цео наш јавни живот, 60лесно самољубље без осећања личног достојанства, жеђ за уживањима без љубави и навика на рад.

То су констатације које се сваки дан чине, и Г. Ускоковић је видео то велико питање. Само, да ли га је видео са свију страна, и да ли је његова диагноза наше социјално-психичке бољке тачна; Пре свега, његова готово апокалипсистичка мржња према Београду, великој вароши која је представљена као Вавилон који гута људе! Београд није велика варош, и оно што је рђаво у њему то је што још није велика варош. И ако ко пати од кога, то модеран живот наш, које ипак оличава Бео. град, пати од оне дремљиве, чамотне унутрашњости наше, у чијим „трулима градовима“ и „устајалим барама“ чува се још сав вирус источњачког нерада, некултурне