Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. та = Фа

теност опште позната и који је на свима пољима довр:

шио бриљантним неуспехом, — написао је чланак „Доситеј и Русо“. Како је тим чланком овај оштроумни писац хтео да ми врати за неколико својих неуспеха, — које

му је донела само његова неоспорна неспособност, -— то ми је, као одличан познавалац француске књижевности, који је француску књижевност студирао на универзитету у Шарошпатаку, и који и не зна француски, дао лекцију ко је Русо! Ја сам на томе главно особито захвалан. Но то није све. Г. Шевић, од кога се као од Бога ништа не да сакрити, нашао да ја Доситеја Обрадовића нисам ни прочитао, и, упутио ме да га читам — не Доситеја Обрадовића но њега, Г. Милана Шевића!

Ја хоћу да овде узгред забележим каквим стварима може данас да буде отворен један књижеван лист, коме је главно не шта се пише но против кога се пише. У осталом, ја радо признајем своју немоћ да читам прозу, као и стихове, Г. Шевића. Састави овога доброга човека на мене су увек чинили утисак оних књига о којима говори Хајне, које кад човек чита пада у блажен сан, и када у сну снева да их чита, понова у сну заспи. Иначе, ја са појмљивим задовољством и легитимним поносом бележим у листу оних који су учинили част да ме изгрде и часно име Г. Милана Шевића. Хиљадили се шакви непријатељи!

Други је пример са чланком Г. Димитрија Руварца „Противници штампања Доситијевих дела“. Ту има неколико нових података и исправака, али има извесних особина којима се увек у Бранкову Колу служило када се писало о нама неколицини из Српског Књижевног Гласника. Ја у мојој Сриској Књижевносши ХУШЏТ века, на три места (стр. 8377, 378, 480 у регистру) наводим Н. Теоток, на једном месту штампарском грешком стоји: Теотак, а Г. Руварац вели како је Радченко то име добро писао, а ја га нисам знао. Г. Руварцу је тај писац познат по неком старом богословском руском „словару“, и зато што он то не зна, моја навођења о либерализму Теотока назива „нагађањима и причањима“. Исто тако се пита по којој је то граматици „Атонијадска Академија“. У чланку „Дан смрти Доситијеве“ Г. Руварац тврди како сам ја у Српској КЕњижевносши у ХУШПТ веку, на страни 256 узео 27 март 1811 као дан смрти Доситеја Обрадовића, и закључује да је то било 28 марта. Међу тим, на страни 256 моје књиге нема ни помена о смрти Обрадовићевој, а на страни 356 и ја узимам 28 март!

Све су то досадне ситнице и беспослице, али зашто