Srpski književni glasnik

чак

СОРУНОСЗЕИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХМГ, БРОЈ 10. — 16 мал, 1911.

РАДОСТ ОМЕРА ГРБЕ.

Сишавши низ стрмениту главицу, ознојен и уморан, Омер се заустави код плиткога врела, што је избијало испод овеће гомиле крупног, окрханог и испребијаног камења; збаци с леђа расклиману крошњу која га почела жуљити, па, изувши постуле а подигнувши дугачке ногавице од димија, лијено загази у воду и поче се умивати. Големо, ишарано камење наднесено, управо погурено, над водом огледало се у њој, те је изгледало као да је доље потонула друга једна, још већа, гомила, наопако окренута. Широки, јаки млазеви који су отуда кључали, избијали и ковитлали се, прелијевали су се у разним бојама и час модри, час мрки, час ружичасти таласи клизали су и долијетали чак до танких, чворастих, кри: вих Омерових нога, обујмљивали их и умивали и, бјежећи натраг, као ругајући се показивали му читаву слику њихову, на којој су изгледале још тање и још кривље, и која, што су они више бјежали и измицали, све се више протезала и утањивала, док му, на пошљетку, у том чудном огледалу, ноге нијесу постале потпуно сличне

41