Srpski književni glasnik

738 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

двјема дугачким, шареним, искривљеним гранама, које су при врху спојене као чворугавом гуком неком, на којој се ништа није могло добро распознати.

— Их!... И у води сам наказан, — тужно прошапта Омер, отирући лице широким, чађавим рукавом кошу“ љиним и измичући се на леђа. — Их!... И вода ми се руга...

Па сједе на траву, извади из њедара скушљану, прљаву духанкесу и поче замотавати цигар.

— Један, два, три, четири, пет, — поче бројати воћке у оближњем винограду, окрећући се од врела и као плашећи се да му мрска слика она поново не искрсне

пред очи. — Шест, седам, осам.... И, шкргутнувши зубима, тресну духанкесом о траву. — Благо оном ко је лијеп! — викиу изненада. —

Благо њему!

У љутини изгледао је још ружнији, одвратнији, на. казнији. Тешка, велика, ћошкаста глава његова, са широким оклепљеним ушима, као да још више утону међу накривљена рамена и као да потпуно срасте са уздигнутом, шиљастом грбом на леђима, ради које га и прозвали Грбо; дебели спљоскани нос још се више рашири и надебља, а голема, опуштена доња усна, на којој се увијек бијелила ситна пјена, као да се спусти чак до браде и чудновато поче подрхтавати. И као што би у чаршији, обично, ударио у псовке и нечувена проклињања чим би га почели дражити и ругати му се, дође му се сада и да опсује, и да подвикне, и да прокуне све и свакога на свијету. |

— Ех, што ја нијесам2... Ех, што ја нијесам"...

Па, не могавши да доврши, опет шкргутну зубима, стиште шаке и, нагло дохвативши крошњу, узе читаву прегршт трешања, напуни уста и брзо поче жвакати.

Зашушта дрвеће у винограду и јака сунчана свјетлост као да прели младо, мекано лишће чистим, жеженим златом; између лишћа крупне, зреле трешње почеше горети као разасути големи мерџани на широким токама јуначким, а неколике ките, при врховима, поносито уз-