Srpski književni glasnik

740 Српски Књижевни ГЛАСНИК. :

— А што ме нећете2... Што... — питао је очајно, ударајући се у прса и вриштећи према њима. — Зар ја нисам чојек2...

Фати Хасагиној, која му се највише свиђзла, за пуна два мјесеца долазио је под пенџере, по ноћи, и остављао међу демирима по неколике ките ружа. И спавао је у башти њезиној, на гранама велике шандуде, само да јој отуда може гледати у собу, када се, пред спавање, почне свлачити и када, у лахким хаљинама, почне да се ломи и да се протеже изнад душека, одижући руке изнад главе и расипљући косу по плећима.

— Хајде за ме... Хајде за ме, — молио је неколико пута, пристајући за њом. — Ено сам уредио собу... па за тебе... па окитио... саме шебоје расуо по шилти.

А кад се она, накрививши главу и напућивши усне, окретала од њега, једнако је пристајао и једнако муцао:

— Хајде... Жељан сам те.. Ходи!

Сваке јесени, тако, просио је по неколико њих и непрестано уређивао кућу. Набавио и ћилиме, и шилта, и јастуке; купио огледала, сахане, тепсије. Начинио и љуљајку за дјецу, и колица, и читаву дузину разних сви: рала и пушчица. Што га више одбијали, он све више набављао, куповао, уређивац.

— Даће Алах! — уздисао је невесело, чешкајући се по обријаној глави. — И ја сам чојек... МИ мене да омилује неко, загрли, стисне... Ех.. Кућа своја!... Ђеца!...

Крупна, златна зундуља, чија се два крила блистала као двије капље росе, зулдајући облети неколико пута у округ изнад Омерове главе и изненада, нагло, спусти му се на чело. |

— Иш!

-— 333333...

— Бјежи !

Удари се руком по челу и нагло се исправи. Мргодно погледа за зундуљом, која му опет пак изнад главе облијетати, опет заграби шаку трешања и напуни уста.

— Да ми је вако ђецу окупити око крошња, —